print logo

Belgrad in my heart

 Liceulice - Serbia 11 May 2019

Došao sam u Beograd vozom iz Minhena. Putovali smo 13 sati. U kupeima nije bilo mesta za sedenje zbog turskih radnika koji su se vraćali kući na odmor, pa sam se osetio prevarenim kada sam iskočio iz voza u Zagrebu da kupim kiflu i jogurt, i sve je već postajalo nepodnošljivo. (436 Words) - By Torstein Seim

Share

Liceulice_Belgrad in my heart

Shoshone and Amargosa Photo: Anna Pousette

A u Beogradu popodne, juli mesec, pretoplo, psi lutalice i prijatan miris đubreta na ulicama. Trebalo je da se nađem sa nekoliko studenata. Čitali su norveški, sanjali o snegu i bili sigurni da ne postoji ništa lepše od skandinavskih šuma. (I još), voleli su Ibsena, mitove, Bjork i melanholični norveški džez. Bila je to fina ekipica.

Našli smo se ispred stanice. Vozili su mali crveni jugo. Uvukao sam se na prednje sedište. Pustili su nešto što su nazivali EKV-om i rekli su da većina Srba ima jako loš muzički ukus. Na zadnjem sedištu je ležalo pola praseta iz Čačka, tri flaše crnog vina kupljenog na Kaleniću i neko domaće piće koje je jedan od njih poneo od kuće. Tvrdili su da je to najbolje alkoholno piće koje može da se nabavi.

Stan se nalazio na Dorćolu. Otprilike iste veličine kao i auto, imao je glomazan nameštaj iz Simpa i jedan nepouzdani bojler. Pričalo se da je prošle nedelje neko umro od elektrošoka pod tušem. Najkraće rečeno, najbolje bi bilo biti pažljiv. Planirao sam da ostanem noć ili dve.

Sekli smo prasetinu, pravili kupus-salatu, neko se nakupovao hleba, a na kraju se pojavio i tip sa ogromnom lubenicom. Pošto smo završili sa jelom, pili smo, pevali pesme iz 1980-ih, pričali o srpskom tenisu i norveškoj hladnoći. Sve vreme su govorili da moram da probam ovo, da čujem i naučim ono. Umeli su da ćaskaju i tvrdili su da niko ne psuje gore od njih.

Oko ponoći je popustila najgora vrućina. Izašli smo, sreli još neke ljude u Studentskom parku, otišli na Kalemegdan, popili nekoliko piva u mestu koje se zove "Znak pitanja" i nastavili dalje ka Akademiji. Tamo su puštali Velvet Underground i starog Bouvija, nedostajalo je kiseonika, žene su bile tamne i video sam više subkultura nego što sam mogao da se setim da sam bilo kada video.

Pušili smo, igrali, vikali i krenuli kući posle izlaska sunca. Na putu ka kući, ušli smo u neki lokal u kojem se prodavao somun sa kajmakom. Sa Zlatibora. Pitali su se da li želim da ostanem još par dana. Mislili su da stan nije premali, ostalo je još prasetine za jelo, a i nedaleko odatle je pijaca sa najslađim kajsijama na svetu. Jednostavno sam morao da ostanem.

Od tada se, u stvari, nikad nisam vratio.

 Other Language Versions

SNS logo
  • Website Design