print logo
  • Username:  
    Password:  

Velika mala žena: Lenka (58), Serbia

 INSP 26 July 2019

Lenka Zelenović, pedesetosmogodišnja penzionerka iz Beograda, sa diplomom ekonomskog tehničara, poreklom iz dobrostojeće familije, a skoro ceo život u spajanju “kraja sa krajem”, uspela je da uzleti od brigama preopterećene žene, samohrane majke deteta sa posebnim potrebama do društveno angažovane umetnice i maltene zvezde srpske avangardne kulture. (2719 Words) - By Dragana Nikoletić

Share

INSP_Serbia1

Lenka Zelenović, 58, has managed to transform herself from a woman, overcome by numerous worries, into a socially-engaged artist and star of the Serbian avant-garde culture. Pictured here with her daughter Jelena, 25, and motherher mother Jozefina, an ambulatory patient. Photo: Miloš Stošić

INSP_Serbia2

Lenka's 25-year-old daughter Jelena, who suffers from Williamson’s Syndrome, helps with the family business.Photo: Miloš Stošić

INSP_Serbia3

Lenka Zelenović, 58 and her daughter Jelena, 25.Photo: Miloš Stošić

INSP_Serbia4

Lenka Zelenović has managed to transform herself from a woman, overcome by numerous worries, into a socially-engaged artist and star of the Serbian avant-garde culture.Photo: Miloš Stošić

INSP_Serbia5

Lenka Zelenović has managed to transform herself from a woman, overcome by numerous worries, into a socially-engaged artist and star of the Serbian avant-garde culture.Photo: Miloš Stošić


Sa "svojih deset prstiju" uposlenih vezom, stvorila je čitav opus svetski poznatih "novih kuvarica[1]" - narodnih ručnih radova na komadu platna, nekad kačenih iznad šporeta da šire moralne pouke i vaspitavaju ukućane, ili opominju domaćicu na izvršenje obaveza (poput "Kuvarice, manje zbori, da ti ručak ne zagori" i sl,), a prebačenih u savremeni, bitno izmenjeni kontekst.

Čim vidite uživo Lenku, jasno vam je ko je ona.

Osmeh od uha do uha na dobroćudnom okruglastom licu, direktan i "skrozirajući"pogled ipak blagih očiju, energija i optimizam koji ne znaju za "stani", skromna elegancija što uliva overenje, sve to je stalo u njene tekstove. I to je ono što čovek kod nje odmah zapazi.

Tek kasnije, ali vrlo brzo, uoči nežnost, strpljenje i brigu prema dvadesetpetogodišnjoj ćerki Jeleni, oboleloj od Williamsonovog sindroma, i prema slabo pokretnoj majci Jožefi, zvanoj Pepica, a potom i borbenost i strast s kojima reaguje na nepravdu, britkost kojom u lice "kreše" i lepo i ružno, a koji su, takođe, deo njenog kreativnog izraza. I sve vas to naprosto pleni i "kupuje" za sva vremena.

Od predgrađa do svetskih galerija

Njen, odnosno majčin stan u soliteru na granici opština Novi Beograd i Zemun, nekada stanište radničkih i vojnih porodica, a sada izmešanih tranzicijom, dodatno opisuje Lenkine navike i karakter. Međutim, stroge linije regala iz osamdesetih ne govore samo o njenoj sklonosti ka redu, već i o nemanju šanse da bude zamenjen. "A ko zna na šta liči zid iza, nikad okrečen od useljenja", svaki njen plan zasenjuje zabrinuta misao.

Lenka je, vidi se, vična, istupanju u medijima, pa mi odmah nakon upoznavanja sa baka Pepicom pruža pozamašni portfolio. Zapravo solidnu gomilu isečaka iz novina koje prate njenu karijeru, uredno ukoričenu, kao što je besprekorno uredan taj stan načičkan raznim detaljima. Ima u njemu svega, od romantičnih, prozračnih zavesica i "šustiklica" na naslonima fotelja, preko igračaka i knjiga, do suvenira, fotografija i ikonica, a svaka sitnica na svom mestu zahteva poseban tretman. Čudi da na zidu nema ni jednog jedinog njenog rada.

Oni su svi poslagani sa strane u čekanju neke prave izložbe, ako nisu kod Prote (Dragana Protića) iz umetničke grupe Škart, inicijatora projekta "novih kuvarica".  Ako nisu ni kod njega, onda su po privatnim i javnim kolekcijama savremene umetnosti od Amerike, do Japana, ili negde gde se drže dragi darovi. "Tri kuvarice je otkupila Telenor fondacija i postavila ih u konferencijsku salu, gde se često raspravlja o temama koje i ja obrađujem", kaže Lenka, još nedovoljno svesna svog uspeha.

Iako nakon dokumentacije o učešću u mnogim manifestacijama, Noći muzeja, Mikseru, Pesničenju, i izložbama u zemlji i inostranstvu pokazuje i nagradu Oktobarskog salona, i monografiju slavnog reditelja i slikara Slobodana Šijana gde je slika njene često "citirane" kuvarice o Titu. Nije ga svesna, i pored toga što je o njoj snimljen 33-ominutni dokumentarac, i uprkos tome što u svom tom nabrajanju ne može, a da ne konstatuje da je "ima svuda".

Kako bi i bila kad su ono što pamti pre ovog perioda kolike-tolike materijalne sigurnosti, zadobijene više pravilnim ekonomisanjem nego obilnim dotokom, duge godine nemaštine, pa čak i meseci preživljavanja na humanoj pšenici (koja je potopljena i skuvana svečeri, pomešana sa mlekom i šećerom pokrivala danima sva tri obroka).

Ljubav ili ropstvo

Davnih dana detinjstva Lenka se, opet, ne seća po imanju, jer se o tome u to doba slabo marilo, već prvenstveno po strogoći roditelja i svom prkosu "crne ovce". Kao i po majčinim opomenama da se vrati do devet iako je na igranku u Studentskom gradu krenula u osam, a prava zabava započinjala tek negde oko deset.

"Takvom jednom prilikom sam srela svog prvog muža. Zaljubili smo se i posle svega nekoliko meseci venčali ", priča Lenka, sada bez traga emocija, pokazujući izbledelu crno-belu fotku nekada srećnog para.

Ljubav je bila osnovni, ali ne i jedini motiv odlaženja iz roditeljskog doma: devojka - Lenka je verovala da će je ovaj korak osloboditi stega. Ali početna tolerancija po preseljenju na njegovo rodno Kosovo pretvorila se u nešto sasvim drugačije. U pravi kućni pritvor.

"Jedva da sam izlazila, i to obavezno u njegovoj pratnji, pa kad smo ponovo prešli u Beograd, bilo me je sramota i da priđem prodavcu na pijaci i pitam koliko košta krompir", seća se, a više bi volela da se ne seća. Podrazumeva se da je njena plata završavala u njegovom novčaniku.

Trudila se da prihvati te nepoznate nazore, ali je razvod bio neminovan. Bez podele zajedničke imovine je nisu ni stekli.

A njoj drugo nije preostalo nego da se vrati u majčin dom (otac je već bio umro).

Majka za medalju

Jelena je rođena nešto kasnije, iz jednoipogodišnje vanbračne veze, što je za Lenku bio blagoslov, a za oca deteta breme koga se, nakon samo par viđenja "rešio", tj. odrekao.

Jedna usta više nisu delovala kao problem u okviru kućne raspodele sredstava. Sve do 1999, kada su rat na Kosovu i NATO bombardovanje prekinuli isporuku plata i penzija, a njena firma u Orahovcu ugašena. Tek tada su počele prave teškoće.

Na nesreću, nisu sve njene muke bile finansijske prirode - negde oko Jelenine četvrte godine postalo je jasno da "nešto s malom nije u redu". Međutim, lekari nisu uspeli da utvrde da li se radi o posledicama nagnječenja mozga pri porođaju, ili nečemu sasvim drugom. Pa i Lenkino zdravlje nema šta nije dokačilo.

Devojčica je ipak rasla srećna, kao što srećan može biti samo neko oslobođen "otrova" odrastanja, jer je njena duša ostajala detinja, dok je telo sazrevalo. Njen polazak u školu je prolongiran za godinu dana kako bi uhvatila korak sa svojom generacijom, ali uzalud. Onda je krenula u tzv.'specijalnu' gde je isprva išlo glatko, a onda se pretvorilo u torturu tobožnjih drugova.

"Pozvali bi je s prozora da bi je pljunuli, govorili joj da je luda i 'opaljena mokrom čarapom', što sigurno nisu sami smislili već čuli od roditelja", kaže Lenka, dodajući da je epilog ove "epizode" bio više nego dramatičan. Jelena je prestala da jede, skroz se povukla u sebe, ćutala i iznutra ključala, da bi jednog dana pokušala da "izvrši suicid".

Sreća u nesreći je što su jurnjavu ka dežurnoj bolnici završili u klinici "Majka i dete" gde je dr Stojanov, odmah s vrata, konstatovao Jeleninu bolest. Dijagnoza je potvrđena analizama u Švajcarskoj, i, iako zloslutna, jer joj nema leka, umirujuća jer je konkretna.

U svetlosti saznanja o pravoj prirodi bolesti, kao i neslavnog prethodnog školovanja, ali i stava da su "toliki intelektualci danas bez posla", Lenka nije upisala Jelenu u srednju školu. Smatrajući dovoljnim da ćerku osposobi za kućne poslove.

Ali je nešto hitno morala da preduzme u vezi sa opstankom malene zajednice, pa se učlanila u Udruženje samohranih majki u Zemunu. A potom i zaposlila u njihovom second-hand shop-u. Onda je, jednog dana, u njen sivkasti život, ušao Prota. I napravio čudo "stvorivši" Lenku - umetnicu.

Angažovana umetnost - ventil za sve stresove

Suštinski, ona se nametnula sama talentom i hrabrošću, od svih drugih angažovanih žena iz Udruženja,čim je dobila mogućnost da samostalno kreira sadržaje.

"Veženje kuvarica je postalo moja 'radna terapija', ventil za sve stresove", objašnjava Lenka, a što je stvarnost postajala stresnija, ona je bivala drčnija.

Od maltene bezalenih tekstova kao što je "Moga muža dohvatila flaša, nestala je ljubav naša", prešla je na kritičke i buntovničke. I nije bilo oblasti koje se nije dohvatila.

Na Protino insistiranje da sve bude naizgled tradicionalno, u stihu, nizale su se poruke poput "Druže Tito, da li znaš, sad nam nude samo laž" , "Misli da i dalje može da krade jer mu to njegovo direktorsko mesto dade" , "Vile, kuće, kola razna krase tajkune dok se ne sazna" sa nastavkom "A kad se sazna, ne sledi kazna"… i tako dalje, da ne nabrajamo svih 240 "naslova".

Tretirala je sve što je dodirne, od iskrene ispovesti ljubavnika homoseksualaca, preko higijenskih navika komšija, do zlostavljnaja nezaštićene dece. Postala je prava "pankerka", kako je opisao poznati umetnik Aleksandar Zograf u pomenutom dokumentarcu Dejana Dejanovića i Ivana Živića.

Tako radikalna, da su joj na nekim mestima pravili problem oko izlaganja, pa je već počela da o sebi pravi zatvorske šale. Lenka je vremenom postala "udarna pesnica" Škarta, i čak popularnija od članova grupe, još prodornija u javnim nastupima. Postala je i performer.

Uporedo sa previše sažetim kuvaricama, pisala je pesme, vučena genima, jer se i njen otac "odavao" poeziji i čak napisao hit "Ima dana kada ne znam šta da radim".

Počela je i da putuje sa Škartom, prvi put u inostranstvo, u Belgiju, Holandiju, Litvaniju … I da javno predstavlja radove, pa čak i na engleskom, izvučenim, kako kaže, iz "malog mozga".

Vaše malo nekome je mnogo

Suprotno logici svetske ekonomske krize, Lenki je krenulo.

Istina, cene koje postiže na tržištu nisu dovoljne da pokriju sve troškove, jer u Srbiji, u najboljem slučaju, za jednu dobija 30 evra, dok je najskuplja kuvarica prodata u Irskoj za 100 funti.

Na stabilnu mrežu ne može da računa, jer su joj baza narudžbine poklona za venčanje prijatelja njenih prijatelja, ali, bar uvek može na svoju i majčinu penziju, i socijalnu pomoć na ime "tuđe nege" za Jelenu.

Cirka 40.000 dinara (ili manje od 400 evra), što je, doduše uz štednju, dovoljno za skroman život, ali ne  za novu odeću, odlaske u Jeleni omiljeni Mekdores ili restoran po drugom izboru, na odmore, pa čak i kupovinu sladoleda (koji sama pravi). Tako je Lenka na more išla samo četiri puta, a Jelena jedanput manje, dok nijednom nisu išle zajedno (što zvuči kao jednačina).

U toj igri brojeva za Lenkine potrebe ima mesta samo na polju duhovnog, a vremena - kad podmiri potrebe porodice. I kad konačno, kasno uveče, uspe da se osami.

Tek onda kroz probadanje platna filtrira ono što je tokom dana "bocnulo" i iznedrilo iznenadni stih, uvek zvučan i efektan.

I njena pomalo naivna estetika prekopiranih ilustracija ili fotografija dira u srce, sve te mlade i lepe žene iz magazina na vezenim crtežima iz sfere ličnog. I mnogim ponavljanjima uvežban lik Tita, izborana staračka lica koja predstavljaju majku, portreti osoba sa TV-a ili njoj lično dragih.

Kako težak život može biti harmoničan

"Veći deo mog dana prolazi u ovoj kuhinji, ujedno spavaonici, kuvaonici i praonici (sudova i veša). I gledanje televizije po mom izboru, pošto, za razliku od Jelene, ne volim španske, turske i druge serije" objašnjava. Njena multipleks odaja ima pravila kućnog reda, pa tu nije dozvoljeno ulaziti pre osam ujutru. "Jelena je ranoranilac i jedva dočeka propisano vreme da me probudi poljupcem i odmah pita - gde ćemo danas. Nju stan guši, pa najviše voli da bude napolju, ili, u najgorem slučaju, na terasi," objašnjava majka.

Tamo brine o ladoležu, bosiljku i drugim saksijskim biljkama, i dve "ozbiljne" sadnice paradajza, korisne kako za ishranu sve do novembra, tako i kao odbrana od komaraca. Sve sanjajući (u prazno, kako naglašava majka) kućicu na selu.

Baka, opet, ne mrda iz naslonjače, što je Lenka opisala na "počasnoj" kuvarici sa natpisom "U fotelji kao carica živi život moja mamica". I gde joj ćerka i unuka ugađaju, ali, ponekad, i sekiraju. Kad se ova uglavnom idila izobražava u opsadno stanje. Tada varnice pucaju između svih generacija, iako se ipak sve završi pomirenjem, i, eventualno, nekim vidom "epitafa" na kuvaricama. Jer prepirke ovde umiru u ljubavi.

Ali, postoji jedna oblast koju Lenka ne opeva, a to je ćerkina želja da se uda. "Ona još ne shvata da je to nemoguće, ili teško moguće, pa u 'planovima' za pet godina pomeramo granicu za svadbu od njene petnaeste", kaže majka sa tugom, koje nema ni u čemu drugom.

Međutim, osim telesne, Jelena je sve druge ljubavi spoznala, a njen život vrvi od drugova, pa i simpatija, što majci tugu prilično olakšava. Ali strahu "šta će biti sa malom kad ona umre" još uvek nema oduška.

"Ostalo mi je samo da se izborim da deca sa specijalnim potrebama, kao što je Jelena, dobiju status invalida koji podrazumeva maltene tri puta veću novčanu socijalnu pomoć, ali i adekvatnu brigu posle smrti roditelja", naglašava Lenka. I kad u tome uspe, "završila je sa državom", dodaje, misleći na političare.

Iako odgovornim, kako kaže, i za krizu dublju od svetske ekonomske, jer dodatno osiromašuju budžet partijskim i "rođačkim" podmirivanjima.

A, da, zaključuje sa osmehom, ostalo joj je i da lično u ruke preda Novaku Đokoviću kuvaricu posvećenu njegovim pobedama.

A dok do toga ne dođe kuvarice možete i vi naručiti, na lenkazela@gmail.com, naćí će se kod Lenke snage i poleta da vam izađe u susret.


[1] "Kuvarica", komad tkanine na kome su vezom (vrsta  tradicionalnog ručnog rada)  ispisivane šaljive poruke koje su se mahom odnosile na kuhinju i kuvanje, kao i na tradicionalnu ulogu žene u porodici.  Ove rukotvorine, u modi krajem 19 i početkom 20 veka, su bile najčešće postavljane kao ukras i/ili  upotrebni predmeti po zidovima kuhinja i otuda im i ime.


 Other Language Versions

SNS logo
  • Website Design