print logo
  • Username:  
    Password:  

Moć radne snage sa invaliditetom u Indiji

 INSP 23 February 2019

U ekonomiji koja cveta i vapi za obrazovanim radnicima, indijske kompanije čine male korake da bi uključile ugrožene grupe u svoje poslovne aktivnosti. Pravi je izazov spojiti talenat potencijalne radne snage koja broji 30 miliona ljudi sa invaliditetom i sam posao, ali i razbiti stigmu tokom tog procesa. (1390 Words) - By Danielle Batist

Share

SNS_The power of Indias disabled workforce 3

Sheikh Doulath (31) is one of the lucky few young people to get a job in Bangalore, despite living with polio.Photo: Simon Murphy

SNS_The power of Indias disabled workforce 2

Sheikh Doulath (31) on her adapted scooter, which she bought with support from the Association of People with Disabilities. She is one of the lucky few young people to get a job in Bangalore, despite living with polio.Photo: Simon Murphy

SNS_The power of Indias disabled workforce 1

Sheikh Doulath (31) on her adapted scooter, which she bought with support from the Association of People with Disabilities. She is one of the lucky few young people to get a job in Bangalore, despite living with polio.Photo: Simon Murphy

SNS_The power of Indias disabled workforce 4

Professor of Economics & Social Sciences Chiranjib Sen, who recently retired from the Indian Institute of Management of Bangalore, says that the city’s phenomenal growth has not been inclusive.Photo: Simon Murphy

SNS_The power of Indias disabled workforce 5

Sebi Chacko, Convenor for Confederation of Indian Industry’s Disability Forum and Steering Committee member of the Nasscom Foundation.Photo: Simon Murphy


Ujedinjene nacije predviđaju da će do 2030. godine gradovi zemalja u razvoju činiti 81 posto urbanog stanovništva planete. Razlike između bogatih i siromašnih građana ovih zemalja je ogromna i njihovo premošćavanje će biti jedan od najvećih izazova ovog veka. Zvanični prošlogodišnji izveštaj indijskog Zavoda za statistiku pokazuje da se broj stanovnika samo u Bangaloru povećao za zapanjujućih 47 posto, učinivši ga drugim gradom po brzini razvoja u Indiji, posle Nju Delhija.

Za ogroman rast broja stanovnika u Bangaloru zaslužan je, naravno, uspešan sektor informacione tehnologije u ovom gradu. Indijski naučni institut procenjuje da oko 30 posto celokupne radne snage u IT sektoru u zemlji radi u ovom gradu. Svetske korporacije poput Infosisa, sa 60 hiljada zaposlenih koji se po vrhunski tehnološki uređenom kompleksu kreću kolima za golf, drastično su promenile sliku grada, kao i same države.

U izveštaju Amerikan ekspresa za 2007. godinu otkriva se da je Bangalor dom 10 hiljada milionera i 60 hiljada onih koji će to uskoro postati. U isto vreme, otprilike četvrtina od 8,4 miliona stanovnika ovog grada živi u sirotinjskim četvrtima, a 20 posto njih ispod granice siromaštva.

Profesor ekonomije i društvenih nauka Čirandžib Sen, donedavno zaposlen u indijskom Institutu za menadžment u Bangaloru, kaže da ovaj zaista fenomenalan razvoj nije nimalo inkluzivan. "Prosperitet je blisko povezan sa IT sektorom. Zbog njega raste broj dobro plaćenih ljudi i u sektoru usluga, ali nije u stanju da u sve uključi mnogo novih zaposlenih. Imamo samo 11 posto ljudi sa visokim obrazovanjem, a obrazovana radna snaga čini samo pet posto ukupnog broja radne snage. Ovaj rast nije doveo do velikog širenja jednakosti", kaže Sen.

Među glavnim problemima koji ometaju brži razvoj Bangalora su zahtevi za što više  obrazovane radne snage. U IT sektoru se otvara stotine hiljada radnih mesta, ali oni koji traže posao moraju da budu obrazovani i poseduju odgovarajuće veštine, među njima i znanje engleskog jezika. Najmanje plaćeni su operateri u kol centrima, a ne radnici u fabrikama. Pristup odgovarajućem školovanju ključan je za ulaz na berzu poslova, čime se isključuje veliki deo gradske populacije - uključujući i one sa fizičkim teškoćama. Prema izveštaju Svetske Banke iz 2007. godine, deca koja odrastaju sa teškoćama u razvoju imaju četiri do pet puta manje šansi da pohađaju školu od ukupnog broja dece iz najnižih kasti. U izveštaju se zaključuje da "odrasle osobe sa invaliditetom mnogo ređe dobijaju posao nego ostali, čak i u sred ekonomskog rasta."

Pored prepreka u obrazovanju, ljudi sa invaliditetom suočavaju se i sa drugim poteškoćama kada pokušaju da se uključe na tržište rada. Diskriminacija i nedostatak fizičkog pristupa sprečavaju čak i visoko obrazovane mlade ljude da nađu posao. Poslovni lideri poput Konfederacije Indijske Industrije (CII) i Naskoma sve više insistiraju na inkluzivnoj radnoj praksi. Interesantno je da je do promene načina razmišljanja došlo uglavnom nakon što su aktivisti za prava ljudi sa invaliditetom počeli komercijalno da vode borbu. "Kažemo im da ovo nije pitanje korporativne društvene odgovornosti, već je prosto pred njima veliki izbor talenata koje mogu da zaposle", kaže Sebi Čako, predsednik CII foruma za invaliditet i član upravnog odbora fondacije Naskom .

Pošto svetska kriza dovodi do izvoza sve većeg broja IT poslova u gradove poput Bangalora, Čako kaže da njegovi predlozi velikim svetskim poslodavcima nailaze na podršku. Ipak, svestan je da je neophodan ogroman rast odgovarajućih obrazovnih programa da bi se pomoglo barem nekom od 30 miliona ljudi sa fizičkim teškoćama da se pridruže ovoj industriji.

Asocijacija osoba sa invaliditetom (APD) jedna je od malog broja dobrotvornih organizacija koja nudi obrazovanje za ove bitne veštine. Uz pomoć škotske dobrotvorne organizacije SCIAF, ova asocijacija stiže do hiljada ljudi u siromašnimm četvrtima i zabačenim seoskim predelima oko Bangalora. Ali samo mali broj njih može da dobije stipendiju za kurseve informacionih tehnologija ili poslovnog menadžmenta. Uprkos tome što APD nalazi posao za desetine diplomiranih studenata, i dalje predstoji dugačak put da bi se premostila ogromna razlika.

Šeik Doulat je među malim brojem onih koji su imali sreće da budu izabrani za stipendirani program obrazovanja. Ta prilika je ovoj 31-godišnjakinji, kako kaže, i bukvalno spasila život. Obolela je od dečije paralize kada je imala samo dve godine, i zbog toga nije mogla da hoda dok je odrastala. "Potičem iz veoma siromašne porodice, u mojoj državi Andra Pradeš nije bilo novca za proteze ili doktore. Očajnički sam želela da idem u školu, pa su me braća nosila. Kada bismo stigli, dalje sam morala da puzim po školi. Učitelji nisu znali kako da mi pomognu kada bih, na primer, morala do toaleta. Niko drugi u mom gradu nije imao teškoća poput mene. Moj brat je takođe bolovao od dečije paralize, ali mu je bila oduzeta ruku, pa je ipak mogao da se igra sa drugom decom. Mene su, nasuprot njemu, puno maltretirali i uvek sam bila veoma usamljena", priseća se tužno.

Iako je dobila par proteza kada je imala deset godina, i dalje nije bilo novca za operaciju nogu. Proteze joj nisu odgovarale u potpunosti i izazivale su jake bolove. Kada je tetka odlučila da finansira njeno školovanje na vladinom koledžu u Tirupatiju, Šeik je oberučke prihvatila priliku. "Znala sam da neću moći da radim fizičke poslove, i da će mi ovo biti jedina prilika za zaposlenje i samostalan život", kaže.

Uprkos celodnevnom učenju i predavanjima na kojima su joj govorili da će naći posao, stvarnost se pokazala drugačijom. "Svakog dana bih se prijavljivala na oglase za posao i nekada bi me pozvali na razgovor. Ali čim bi videli da sam invalid, odbili bi me. Većina kompanija u to vreme nikad nije zapošljavala osobe sa invaliditetom. Nisu verovali da neko poput mene može da radi", kaže.

Sledeće tri godine bile su najgore u njenom životu. "Postala sam vrlo depresivna. Mislila sam da su moje studije i trud bili uzaludni i da mi je život protraćen. Nisam želela da budem nekom na teretu. Često sam razmišljala o samoubistvu", priseća se.

Ironijom sudbine, nesreća njenog oca izbavila ju je iz nesreće. Bile su mu potrebne štake za hodanje, pa se tako našao u tek otvorenom APD centru. Pitali su ga o porodici i pomenuo im je kćerku. "Kada su mu ponudili mesto za mene u svom obrazovnom centru u Bangaloru, odbio je jer nije mogao da mi to priušti", priseća se Doulatova. "Kada su rekli da se radi o stipendiji u APD kampusu, niko od nas nije mogao da poveruje. On je uvek bio taj koji me je hrabrio da učim i budem nezavisna, moja mama je samo želela da se udam. Kada me je odveo u Bangalor, oboje su nas preplavila osećanja. Dobila sam novi život", kaže ona.

Kurs poslovnog menadžmenta i stažiranje u APD-ovoj kancelariji obezbedili su joj ne samo znanje, već i samopouzdanje. "Kada sam videla druge sa fizičkim nedostacima kako dobro obavljaju posao, počela sam da verujem u sebe", kaže. Osoblje APD-a  je primetilo njen brzi napredak, te su joj ponudili stalan posao posle završene obuke. Od prve ušteđevine je nedavno uspela da podigne zajam od APD-a za specijalni skuter prilagođen njenim potrebama. Sada svakog dana vozi od kuće do posla. "Juče sam po prvi put odvela prijateljicu u kupovinu u centar grada. Da mi je neko pre par godina rekao da ću jednog dana živeti samostalno u Bangaloru, ne bih poverovala u to", kaže osmehujući se.

Šeik radi na unošenju podataka i tako je povezana sa upisom novih studenata na programe obuke. "Kada vidim nove devojke, stidljive i uplašene, kako stižu ovamo, prepoznam sebe u njima. Onim mlađima kažem 'osećala sam se kao i vi, ne brinite'. Videti ih kako napreduju je najbolja osećaj na svetu", kaže.

Naslovi fotografija

1, 2: Šeik Doulat (31) na svom prilagođenom skuteru koji je kupila uz pomoć Asocijacije osoba sa invaliditetom. Ona je jedna od retkih mladih ljudi koji su imali sreće da dobiju posao u Bangaloru uprkos tome što je preležala dečiju paralizu. Foto: Sajmon Marfi

3: Šeik Doulat (31) je jedna od retkih mladih ljudi koji su imali sreće da dobiju posao u Bangaloru uprkos tome što je preležala dečiju paralizu. Foto: Sajmon Marfi

 Other Language Versions

SNS logo
  • Website Design